U ponedeljak, 20. februara Beogradsko dramsko pozorište imalo je premijeru predstave
„Idiot“. Delo koje je napisao Fjodor Mihajlovič Dostojevski, iako objavljeno na kraju šezdesetih godina devetnaestog veka, i dalje podstiče na razmišljanje zašto su oni najbolji među nama i dalje skrajnuti, zašto je vrlina slabost, a podlost i koristoljublje večni.

Nije mnogo trebalo ansamblu predstave da zajedno sa rediteljem Ivicom Buljanom ožive ono što odavno živimo na ovim slovenskim prostorima. Mesec dana čitali su roman, svaki glumac po jedno poglavlje, da bi nakon toga Vladimir Tabašević napravio adaptaciju. Nakon nekoliko meseci rada, premijera je održana na 76. rođendan Beogradskog dramskog pozorišta.

Veliki utisak ostavlja fenomenalna scenografija Aleksandra Denića koja prikazuje motive iz dela, pa je tako centralnu ulogu na sceni imao veliki pravoslavni krst napravljen od aparata za igru na sreću koji su doneti iz pravih kockarnica. Sa jedne strane stoji vera, s druge brojna iskušenja. Čovek bi želeo da bude ispravan, u svojoj suštini dobar, ali je često slab i sklon da pusti strastima da ga obuzmu. Oko krsta poređano je na desetine visokih stolica, na kojima se vidi da su pohabane i stare. Ovo pred sam početak predstave, stvara jednu potpuno novu sliku. Umesto ruskih salona devetnaestog veka, raskošnih odela, haljina , svakojakog glamura, dobili smo jednu sliku današnjice, smeštenu u prostoriju gde je hiljade i hiljade ljudi pokušalo da pronađe sreću.
I upravo u tom ambijentu, predstavu otvara maestralna Mirjana Karanović, govoreći vrlo slikovito i bolno tačno o tome kako bi se danas u savremenom društvu tretirala sudbina Nastasje Filipovne, mlade žene, koja je ostala bez porodice i bez ičega. Takvu, ranjivu, sreo ju je i zloupotrebio čovek koji se najpre predstavio kao dobrotvor, da bi to kasnije iskoristio.

„Gorele bi društvene mreže.“ Ova rečenica može ukazivati na mnogo toga. Od toga koliko smo spremni nekoga da osuđujemo bez da o tome promislimo , do toga koliko je teško izdići se nakon javnih uvreda i „valjanja“ po blatu u koje su nas drugi uvukli. Kada bi Nastasja Filipovna živela u našem veku, verovatno bi bila izložena još gorem linču nego pre dva veka, kada žuta štampa kakvu danas poznajemo i društvene mreže nisu postojali. Da li bi i danas knez Miškin bio oličenje dobrote, skoro kao Hristove, ili samo jedan običan naivan čovek? Knez Miškin bio je za ljude onog vremena idiot, zato što je za njega moral jedini postulat koga se u životu držao. Zato što je verovao da je dobrota najskuplji dijamant, jedini vredan da ga ljudi oko vrata nose. Da su ljudi nesrećni zbog nedostatka ljubavi i brige za njih. Da novac ne čini sreću. Da je jedina borba koju čovek treba da vodi da zadobije poverenje i poštovanje i ljubav sveta. Nastasja i knez Miškin našli su se, možda, u pogrešno vreme. Zloglasni Tocki svima je predstavio Nastasju, svoju štićenicu, kao zlostavljača umesto kao žrtvu, što ona jeste. Ovde prvi put dolazimo u dodir sa Tabaševićevom vizijom verzijom: nema okolišanja, nema skrivenih poruka.

Sve je transparentno. Tocki je zlostavljač. Nastasjina jasna optužba da voli decu, dovodi nas do konačne definicije Tockog. On je pedofil. Nije on bio jedini koji je želeo Nastasju. General Jepančin nimalo suptilno, darujući joj bisere, izražava svoju naklonost prema njoj. Scena u kojoj general Jepančin simbolično obmotava bisernu ogrlicu oko Nastasjinog vrata predstavlja jasnu sliku da nju luksuz u kom je živela uopšte nije oduševljavao i zanimao. Ona nije dobila ono što joj je zapravo trebalo. Ljubav, pažnju, dobrotu, poštovanje, osećaj da negde pripada i da je dovoljno dobra za nekoga. Brak sa Ganjom za nju bi značio samo potvrdu toga, jer bi je čovek koji je oličenje samoljublja i pohlepe, uzeo iz čiste koristi, zbog novca koji mu je ponuđen, dok iskazuje simpatije prema drugoj ženi. Nastasja je poput ptice u zlatnom kavezu, koja čeka da joj neko otvori vrata da slobodno poleti. Knez svojom naivnošću i dobrotom pokušava da ponovo u njoj probudi osećaj vrednosti i pripadanja, ali ona više nije u stanju da veruje. Sa druge strane, neko poput Aglaje, žudi za tom istom pažnjom. Iako knez govori da voli Nastasju iz sažaljenja, njihova ljubav nije obična, ona je iznad telesnog . Oboje su izgubili osećaj da negde pripadaju. Ono što ih razlikuje je to sto jedan živi sa nadom da će ga ponovo naći, dok je drugi bez ikakve nade.

Kao najtoksičniji deo ljubavnog trougla, Rogožin je predstavljen kao neko ko želi da osvoji Nastasju, ali ne i da je usreći. Odnos između Rogožina i Miškina se
tokom predstave usložnjava, među njima se rađa čudno prijateljstvo. Bratimljenje i razmena krstića, kao jedna od najupečatljivijih scena iz romana, preneta je na scenu, dok je sliku predstavljalo mrtvo i krvavo telo Nastasje Filipovne nad kojim dvojica muškaraca razmenjuje poslednje reči pre još jedne epizode koja kneza odvodi nazad odakle je došao.

Predstava na scenu donosi razne društvene probleme današnjice među kojima su nasilje nad ženama, pedofilija, nedostatak empatije, nemogućnost da se razlikuje prava ljubav od osećaja seksualne privlačnosti, alkoholizam, kockanje, pohlepa.

Preporučili bismo vam da pred gledanje ove predstave pročitate knjigu, ili ako ste već to učinili da taj postupak ponovite. Mnogo monologa i rečenica iz dela preneto je i u adaptaciju što ostavlja autentičnost.
Kneza Miškina igra glumac Luka Grbić, koji neverovatno odgovora fizičkom opisu lika iz romana. Slično je i sa likovima Nastaje i Rogožina koje tumače Jana Milosavljević i Nedim Nezirović.
Ostatak ansambla čine : Mirjana Karanović (generalica Jepančina), Milutin Milošević (Jepančin), Iva Ilinčić (Aglaja), Tamara Aleksić (Aleksandra), Bojana Stojković (Adaleida, Varja), Vesna Čipčić (Nina Aleksandrovna), Milan Zarić (Ganja), Aleksandar Jovanović Meda (Ivolgin), Milan Kolak (Sluga/Ipolit), Nikola Malbaša (Lebedev), Miloš Petrović Trojpec (Tocki).
Predstava je na repertoaru ponovo 4. i 5. maja. Ulogu Rogožina tumačiće glumac Ljubomir Bulajić, dok ulogu Tockog igra glumac Ivan Zablaćanski.

Zapratite nas i na Instagramu.

Foto: Dragana Udovičić / Beogradsko Dramsko Pozorište