Film „Proslava“ debitantsko je ostvarenje Bruna Ankovića, koji je svoju svetsku premijeru imao na festivalu u Karlovim Varima, tamo gde su se prethodnih godina prikazali mnogi domaći, regionalni filmovi poput „Posle zime“ i „Stric“. Apsolutni pobednik Pule srpsku festivalsku premijeru imao je proteklog leta na Festivalu evropskog filma na Paliću, koji se uz sve peripetije ipak održao. Sada se vratio i predstavio se na Festivalu autorskog filma publici u Beogradu.
Poetičnost ovog filma vrlo je primetna, što nije slučajno jer je alegorija romana „Proslava“ Damira Karakaša vešto preneta na filmsko platno, za šta je zaslužna scenaristkinja Jelena Paljan. Ona je za svoj rad i nagrađena pulskom arenom. „Proslava“ nije tipičan bioskopski film, niti to pokušava da bude. To je mnogo više od filma, dotiče nešto metafizičko. U prvi plan, narativni okvir je postavljen tako da sve gledamo kroz oči glavnog junaka Mije, čiji rastanak sa psom Garom se može posmatrati kao prerano odrastanje glavnog junaka zbog životnih okolnosti koje na sve nas utiču, potiskujući naše želje i htenja. Uslovljen složenom životnom situacijom, glavni junak traži nešto više pored brata svoje buduće žene. A da li će to pronaći? Film dočarava kako sve velike ideologije koje pređu granicu i postanu ekstrem uništavaju sve oko sebe, pa i samu sebe.
Primetan je i jedan socijalni i kulturološki aspekt filma, gde se odnosi muških članova porodice prenose sa kolena na koleno kao i obaveze i dužnosti. To se može videti u scenama koje deli Mijo kao dečaka sa svojim ocem, ali solo scene Mijinog oca koji na svojim plećima bukvalno i metaforički nosi svog oca koji je jako bolestan dok u kući nema hrane ni drva. U tim svim scenama vidimo da iako na prvi pogled se to ne čini, kada to ne mislimo – da nas naši očevi na neki način ipak vole. Sreću obojica nalaze u kravi, inače svetoj životinji u Indiji što se kroz neku širu sliku može posmatrati da čovek i u najgadnijim životnim situacijama se okreće prema onome u šta ima veru i šta ga raduje, ono što daje vitalnost.
Izvodi se zaključak da je jedna od poruka ovog filma, prema našem mišljenju, da je čovek čoveku vuk, kao i da su pojedini ljudi često vukovi u jagnjećoj koži. Bezruki vuk dominira i na naslovnoj strani romana Damira Karakaša za izdavačku kuću Booka. Drugi pak mogu učitavati da je ovo slavljenje ustaškog režima, ali baš naprotiv – nacizam nije ono što je bilo potrebno i to niko nije želeo a cena koja je plaćena je velika.
Film će bolje razumeti iskusnija filmska publika, dok će lamentacija nad mračnim delom istorije u nekome probuditi nove vidike i zasigurno posle filma ukoliko mu posvetite dovoljno pažnje i koncentracije – nećete ostati isti. To je i cilj ovakog filma, introspekcija i suočavanje sa gorkom proslošću i postupcima čije se posledice jasno vide.
Foto: Promo
