Hladno i kišno novembarsko veče u Pančevu, šolja toplog čaja ili kafe, u čuvenom Domu kulture i oči u koje kada se zagledate, verujete im sve. Doktor Milašinović bio je gost ili organizator književne večeri i promocije njegove knjige „Slučaj Vinča“ u gradu na Tamišu.
„Čuvare formule“, film koji je snimljen po njegovoj knjizi „Slučaj Vinča“ već je videlo više od 100 hiljada ljudi. Sigurno je među njima bilo i onih koji su poznavali tadašnje radnike „Vinče“, ili njihovih rođaka koji su znali da su oni svoju muku nosili ćuteći više od 6 decenija. Ćutali su i kada ih je doktor Milašinović, pripremajući se za pisanje knjige, potražio i poželeo da od njih čuje kroz kakvu su bol prošli. O sudbinama koje je tog dana promenio „incident“ u reaktoru, o danu u kome su zamalo ostali bez života baš te, 58. kada se doktor Milašinović rodio, odlučili su da ne govore. Sa većinom njih nikada nije razgovarao, ali ga to odbijanje nije sprečilo da njihovoj žrtvi stvori pamćenje.
“ Ako me pitate šta je tih godina spasilo te ljude, nije to bila medicina, bili su to drugi ljudi“, kaže doktor Milašinović. U Francuskoj, tada najboljoj bolnici na svetu. A među njima bila je žena, majka 4-oro dece koja je dala koštanu srž, uprkos protivljenju svoje porodice i bez obećanja lekara da će preživeti. I jedan mornar, automehaničar. „Ova knjiga moj je način da se zahvalim tim hrabrim Francuzima, o kojima oni koji danas žive u toj zemlji, ne znaju ništa“. Da li je Jugoslavija te 58. pravila atomsku bombu, to više nikoga ne zanima, jedina važna, univerzalna tema je čovek i njegovo činjenje ili nečinjenje je važno. „Mi danas imamo situaciju da kada u bolnici leži čovek sa sela kome je potrebna krv, celo selo dođe u bolnicu i stane u red da da krv, dok u gradu nije tako. Zašto se čovek udaljava od dobrote, to je tema koja me okupira“.
Želeo je da se zahvali Francuzima ovim romanom, da ih učini ponosnim. Njihova imena su autentična. Srpskih naučnika nisu, jer su u vreme pisanja romana neki još bili živi i živeli su sa svojim posledicama-većina nije mogla da ima decu i napustili su Vinču odmah posle nesreće.
I roman i film sada žive svoje nezavisne živote, kada ih jednom pustiš od sebe, više na njih ne možeš da utičeš, rekao je dr Milašinović, ali možeš na ono što su proizveli: možda malo više ljubavi, empatije i saosećanja. Svakako je ovo veče bila prilika da se zapitamo: da li smo i dalje isti ljudi, ili je za poslednjih šezdeset godina humanost otišla u senku, a empatija potpuno iščezla.
