Predstava „Obična priča“ u režiji Kirila Serebrenikova premijerno je izvedena u Centru za kulturu ‘Vlada Divljan’ poslednjeg dana oktobra prošle godine.

Posle premijere, prvih repriza i odlične reakcije publike, razgovarali smo sa glumcem i muzičkim direktorom predstave Jovanom Stamatovićem-Karićem o značaju ove predstave i radu na njoj.

Kako izgleda proces spremanja predstave na različitim jezicima i sa glumcima iz Rusije i Srbije?

– Ja bolje pričam ruski nego srpski. Verovatno je bilo izazovno kod ljudi koji uopšte nisu pričali ruski pre ovog procesa. Osim možda kod Danice Maksimović, jer ona ima veliko umetničko iskustvo i radila je eksperimentalne stvari još u Jugoslaviji i na kraju krajeva sa svojim sinom. Ne verujem da je njoj to bio problem, naučila je ceo tekst na ruskom. Poenta igranja na drugom jeziku, jeste koliko si ti sposoban u tom trenutku da razmišljaš na tom jeziku. To jesu naučene reči, ali ti ako u glavi ne razmišljaš na tom jeziku to uvek koči. Uvek se vidi taj momenat prelaska, ja mislim da na primer kod Danice toga nema. Ona se preispitivala i isprobavala je razne različite stvari za svoju ulogu. Imamo i hor u predstavi koji čine Danica Maksimović, Kristina Jovanović i Maša koja je došla iz Rusije. Svi su uradili veliki posao, Luka Grbić koji verovatno igra skoro celu predstavu na ruskom jeziku. Dragana Varagić koja takođe igra na oba jezika.

Koliko dugo je trajala postavka cele predstave pre same premijere?

– Prvi inicijalni razgovori su se desili u januaru prošle godine. U martu smo krenuli sa izborom glumaca, a do maja smo završili sve vezano za scenografiju i izbor glumaca. Predstava se, kao što već znate, igrala u Rusiji odnosno Gogolj centru. Mi smo je prilagodili, napravili smo manju scenografiju. Tokom leta su glumci učili ruski i prva proba je bila u septembru. Usledilo je mesec dana rada, kad nismo imali dramske probe imali smo muzičke probe. To nam je ostala kao navika i sada kada igramo predstavu.

Znači li to da niste imali slobodne dane?

– Oni su tehnički postojali, ali mislim da niko nije imao. Kada nismo bili na probama, bili smo delimično. Uskočio sam u predstavu Narodnog pozorišta koja se igrala u Smederevu, ali ovaj proces sam prosto ranije dogovorio, pa smo morali da prilagodimo sve njemu. Imali smo onda probe noću, trčao sam sa jedne na drugu pa direktno potom putovao za Smederevo da odigram predstavu. Na prvi pogled, naša ekipa je izgledala kao skup totalno nespojivih ljudi, na prvoj probi se bukvalno video koliko su svi svoji i talentovani. Nemam običaj da se privatno družim sa ljudima sa kojima radim, ali ovde smo se baš zbližili, viđamo se, čujemo se. Čini mi se da su se kroz proces produbili i naši odnosi.

U predstavi je dominantna i muzika. Kako nam je Jovan rekao, obojene su bile muzičke i dramske probe. A na muzičkim je bilo vrlo važno naučiti kako da svi zajedno dišu.

– Mi smo pri izboru glumaca gledali prvo pevanje, pa onda igru i snalaženje u njoj. Pojavila se Kristina Jovanović koja je jedna od najdarovitijih glumica i pevačica, ima potpuno neverovatan glas. Tu je i Maša koja je „aždaja“ i naravno Danica, koja je nosila repertoar Pozorišta na Terazijama. Probe su tekle tako što smo učili zajedno da dišemo, analiziramo tekst, kako se sve to izgovara i na kraju krajeva koji je smisao svega toga. Jedna od težih stvari je bio način izvođenja te muzike, on nije crkveni već više staroobredni. To je atonalna muzika, poklopilo se mnogo različitih stvari. Sve to simbolizuje ono što je reditelj hteo da predstavi kao atmosferu i grad Moskvu. Taj totalni hlad na nivoima nemačkog ekspresionizma.

Kako vas je sve povezala muzika?

– Na žurci povodom početka proba svi su imali zadatak da izaberu tri pesme koje njih predstavljaju. Svako od nas je hteo da bude predstavljen na ovaj ili onaj način. Sećam se da je na žurci nakon premijere jedan od glumaca koji je izabrao određenu muziku, rekao „koga sam ja zavaravao sa Vladom Divljanom, daj Cecu“. Tako da, sad je sve potpuno bez maski.

Morali smo da saznamo i Jovanove tri…

– Moje tri pesme su bile „Srce“ od EKV, „Somewhere I Belong“ od Linkin Park i mog omiljenog ruskog, još uvek živog, muzičara koji je pre deset godina izdao saopštenje da se više neće baviti muzikom i otišao čini mi se u Indiju.

Kakva publika dolazi na vašu predstavu?

– Verovatno uporna publika jer trajemo prilično dugo. Nije komedija sa srećnim krajem. Mislim da na predstavu dolaze ljudi koji već znaju ko je Serebrenikov ili su ih zainteresovali glumci. Mislim da su ljudi pripremljeni, da niko nije zalutao. Serebrenikov nikad ne dopušta da se zadovoljite tim prvim slojem. Kada mu postave pitanje o čemu je njegova predstava on misli da je loše uradio svoj posao.

Da li kod nas ima prostora za slične predstave?

– Apsolutno sam siguran, ne samo da ima prostora nego je Balkan uvek bio otvoren prema novim stvarima. Ne znam šta se u međuvremenu dogodilo pa smo postali tako zatvoreni. Promene su uvek potrebne manjini, a ne većini. Mislim da smo se kao zemlja i narod pokazali vekovima unazad kao otvoreno društvo. I sad smo se pokazali kao dobri domaćini, ne shvatam kako ljudi ne vide potencijal u tome. Znam ljude iz Hrvatske koji su zbog naše predstave nakon mnogo godina ponovo došli u Beograd. Sam dolazak Serebrenikova je jako značajan, a nedovoljno propraćen.

Jovan je školovani reditelj i muzičar, na svom YouTube kanalu radi intervjue sa značajnim javnim ličnostima. A u “novinarske” vode uplovio je sasvim slučajno.

– Radim cikluse raznoraznih emisija, ne zato što mislim da sam novinar nego je to emotivna priča. Svojevremeno je umro jedan meni blizak čovek i godišnjica njegove smrti zadesila se baš za vreme haosa sa kovid pandemijom, tako da je to sve verovatno uticalo. Presudno je bilo kada sam upalio televizor i bio je intervju sa tim čovekom, verovatno zbog godišnjice smrti. Ja sam bio nezadovoljan što on u tom intervjuu nije ispričao ni tri posto o sebi, što ja na primer znam o njemu. Vodim se time da ti budeš ta promena koju želiš od sveta i sastavio sam spisak ljudi, neko se odazvao a neko nije. Tragična je stvar da smo mi jedini uradili portretski intervju sa Ivanom Tasovcem svega par meseci pre njegove smrti. Naučen sam kao reditelj da postavljam pitanja i dajem odgovore.

Da li ti to pomaže u tvom umetničkom stvaralaštvu? Često čujemo da ekipa predstave tokom procesa postavlja sebi pitanja i traži odgovore.

– Ja sam imao sreće što sam dobio jako dobro obrazovanje od malih nogu. Naučili su me u Moskvi da pitanje mora sa bude konstruktivno. Ako ti u nešto sumnjaš, posebno ako si na sceni, ti ćeš da propadneš. Onog trenutka kad počneš da razmišljaš da samo neko mesto prođe, to mesto neće proći. Sva pitanja ostaju za vreme rada i proba, na samoj sceni ih nema puno. Profesorka me je naučila da na sceni sam sebi kažeš da si uradio maksimum koji si mogao i dobićeš takav rezultat. Ako znaš da si uradio manje od toga, takav će biti i rezultat.

“Obična priča” uskoro će imati svoje prvo gostovanje, na festivalu u Izraelu. Pred beogradsku publiku, opet izlaze 20. i 21. aprila sa početkom u 19:00 časova na sceni Centra za kulturu „Vlada Divljan“, a za više informacija možete zapratiti profil platforme DrugDrugu na Instagramu.