Mladi glumac Filip Radovanović u intervjuu za Kinopolis otkriva na šta je posebno ponosan, kako je bilo snimati drugu sezonu serije „Tajkun“ čija je prva epizoda sinoć prikazana na Festu i šta je bilo presudno da umesto rukometa izabere glumu.

Rođen si u Novom Sadu, prve godine si proveo u Beogradu, a kao dečak si se doselio u Sarajevo. Trenutno si ponovo u Beogradu, kakav je osećaj vratiti se, ako ste uopšte odlazili?

– Povratak Beogradu, značio je povratak jednom delu sebe, koji sam pomalo i sam počeo da zaboravljam. U Beogradu sam napravio prve korake. Spletom okolnosti došlo je do preseljenja u Sarajevo. Mnogo godina sam živeo u tom gradu, kojem sam zahvalan na divnim ljudima, uzbudljivim životnim avanturama i obrazovanju koje sam stekao. Poseban je to grad. I njemu se stalno vraćam. A opet, tu je i treća ljubav, Vojvodina i njene beskrajne ravnice, leta kod bake. U suštini, dragocena mi je sloboda i osećaj da pripadam gde god boravim. Moji veliki snovi se vezuju za Beograd, pa sam mu se vratio, da neke probamo i da ostvarimo.

Da li si birao između rukometa i glume? Šta je prevagnulo da doneseš odluku da ceo svoj život provedeš na daskama koje život znače?

– Rukomet je mnogo uticao na moj razvoj. Imao sam sreću da kroz sport steknem prijateljstva koja i dalje traju. Takođe i danas ne mogu da zamislim svoju sedmicu bez neke sportske aktivnosti. Umnogome mi pomaže i u mojim glumačkim procesima. A gluma je stalno išla uporedo sa rukometom, kroz razne sekcije, rad u pozorištu. Potpuno prepuštanje se desilo upisivanjem Akademije. Tada sam i sebi potvrdio da je to ono čime želim profesionalno da se bavim. Ali presudno je bilo onih nekoliko Oskara koje kao klinac dobih ispred ogledala u svojoj sobi.

Kako si došao na ideju da otvoriš nezavisnu pozorišnu scenu u Istočnom Sarajevu po nazivu „Teatralac“? Pretpostavljamo da se kroz pozorište rodila ljubav prema ovom pozivu?

-Teatralac je nešto čime se mnogo ponosim. Naime, sa 23 godine sam osnovao pozorišnu scenu, a zatim kroz njen rad organizovao oko deset kulturnih događaja, sa preko tri hiljade gledalaca, dece i odraslih, producirao dve predstave. Sve to mi je mnogo značajno iskustvo, prvenstveno na polju produkcije. Namera mi je bila da tom gradu ponudim kulturni sadržaj, pogotovo svojim vršnjacima i srednjoškolcima koji sazrevaju uglavnom uskraćeni za nešto što ima neku kulturnu vrednost. Ono što im se nudi i plasira putem televizije i interneta je pogubno za mladog čoveka. Neki ne uspevaju da se tome odupru. A to ostavlja trajne posledice. Verujem da pozorište i umetnost imaju neku lekovitu moć i da mogu na neki način da oblikuju karakter. Mnogo je bitno i strpljenje nas umetnika. Moramo da poštujemo procese koji se odvijaju u drugim ljudima, i ne odustajemo da ih privlačimo ka umetnosti. Moramo svakim danom da oplemenjujemo naše zanimanje, kako bi ljudi to prepoznali i ukazali poverenje. Korona je poremetila neke planove u Teatralcu i to u trenutku kada je formiran prvi mesečni repertoar. Ali, „Teatralac“ će uskoro nastaviti da živi punim plućima, i u mnogo većem obimu. Mnogo je ideja koje želim da sprovedem, pa ću dati sve od sebe da se neke uskoro i realizuju.

Konačno ćemo te u Srbiji gledati u većoj ulozi u drugoj sezoni serije „Tajkun“, da li možeš da nam otkriješ šta publika može da očekuje od Žareta?

– Pre svega bilo mi je ogromno zadovoljstvo raditi na ovom projektu sa ljudima koji su izvanredni u svom poslu. Ovo se odnosi na apsolutno svaki sektor (režija, gluma, kamera, ton, organizacija..). Vidim sebe u ovakvim projektima, i u radu sa velikim produkcijama kao što je Firefly. Želim da se dokazujem i radim sa najboljima. Ne tako velika uloga, ali svejedno, Žare je lik kojeg sam gradio kao da je glavna. To je mladić koji je željan da se dokazuje i spreman na sve. Za njega je bitno dobro obaviti posao. Puni fokus na njemu bi mogao biti, nadam se u trećoj sezoni. Ima prostora da se raspiše, a i meni bi bilo uzbudljivo da radim na njemu. Najvažnije mi je bilo da napravim transformaciju, u odnosu na sebe, ali i na još dve uloge na kojima sam radio u proteklih 8 meseci. Mislim na fizičku, ali i mentalnu transformaciju. Nadam se da će ljudi to prepoznati.

Da li postoji nešto što ne bi uradio za ulogu ili neka scena koju misliš da ne bi mogao da snimiš? Da li ti je važno kakvu poruku nosi lik koga igraš?

– Neko sam ko veruje u materijal kojim se bavim. Prema tome, ako se odlučim da nešto radim, onda dajem sve od sebe da ispunim zadatke koji se od mene traže. Pristao bih na sve ono u čemu vidim ozbiljan glumački zadatak, i da to ima nekog smisla. Često spominjem transformaciju, ali to je put kojim želim da idem. Zato kvantitet i broj uloga nije nešto što me vuče u ovom poslu. Generalno volim da se ograđujem od likova koje tumačim, i ne pokušavam da pronalazim slične osobine, da se uspoređujem.. Tako da i na to kakvu poruku nosi lik kojeg igram, gledam iz perspektive uloge, i da li taj moj lik opravdava neka svoja načela. Samo mi je bitno da su likovi višeslojni.

Za koji žanr misliš da treba da bude više prisutan na našim prostorima? Da li misliš da se ovde teško eksperimentiše sa žanrovima zbog mita da samo komedije i kriminalističke priče uspevaju?

– Poslednjih nekoliko godina smo stvarno pomerili granice kada su u pitanju žanrovi. Čitava regija je uhvatila neki zalet. Mi u konačnici nismo toliko velika tržišta, pa je za opstanak filmske umetnosti bitno da projekti uspevaju na što više tržišta u regiji. Finansije mogu dosta da ograniče ideju i realizaciju. Mislim da je vreme da se granice još pomere, i da počnemo da plasiramo filmove i serije u čitav svet. Potencijal za to postoji. Što se tiče žanrova, mnogo je bitno da se publika osluškuje i da se u odnosu na potrebe i trenutne okolnosti rade novi projekti. Zato je za nas stvaraoce u regiji bitno što više gledati kako to rade neki drugi, upijati nove stilove i forme. Samim tim će da se stvaraju nove ideje i žanrovi. Nekada idemo linijom manjeg otpora i radimo proverene stvari. Za sve treba vreme. Još smo mi na početku, ali svejedno dobijamo sve više hrabrosti i uzimamo krupnije zalogaje. Zlatno doba filmske umetnosti na našim prostorima nam tek dolazi.

Koja je tvoja uloga iz snova i gde se vidiš za deset godina?

– „Uloga iz snova“ bi bila neka uloga koja bi zahtevala veliku transformaciju, recimo da povećam kilažu, ili da baš mnogo smršam, i naravno da bude zadatak koji će zahtevati da mnogo istražujem. Kada je u pitanju pozorište, voleo bih da to bude neki dobar klasik, recimo Šekspir ili Čehov. Za deset godina se vidim svuda po svetu, da radim svoj posao i sarađujem sa velikim produkcijama, pritom radeći tako da imam vremena da se posvećujem pripremi i istraživanju, ali i dovoljno vremena da ga provedem sa porodicom. Da sačuvam u sebi želju za učenjem, obrazovanjem i sticanjem novih veština. Za deset godina se nadam da ću raditi u suštini isto što radim i danas, samo na mnogo većem nivou. Da ću se ostvariti i profesionalno i privatno u mnogim novim ulogama, i sa jednakim elanom kao i do sada pristupati svemu tome. Trudim se da me veliki planovi i snovi ne povuku, pa da neke stepenice u svom razvoju ne preskočim. Ali usmerenje svakako da imam, idem korak po korak, sledim svoje instinkte, i radujem se životu.

Zapratite nas i na Instagramu.

Foto: Kristina Benić / Nikola Šojić / Privatna arhiva