“Naš razred” je priča koja svedoči o nekim delovima istorije koje ne smemo nikada da zaboravimo. U оvom komadu razred је metafora društva i prati priču оd 1925. dо 2000. godine. Zastrašujući istinit događaj u selu Jedvabne, u istočnoj Poljskoj, kada su poljski katolici upali u domove komšija Jevreja sa kojima su odrastali, na silu ih zatvorili u ambar i spalili 1.600 nevinih duša, čini osnovu drame i predstave od skoro puna dva i po sata.
Dinamična, živa predstava puna emocije, puna tuge, puna muke, podsećanje na jedno teško vreme uoči Drugog svetskog rata, na razjedinjenost među ljudima. Uvek je ta razjedinjenost dirigovana od nekih ‘moćnijih’ ljudi. To je priča o razredu, o klincima koji su zajedno proveli neke godine, imali zajedničke uspomene i bili srećni zajedno. Zaljubljeni jedni u druge, rasli jedni s drugima…i onda se dešava taj raskol, i podela u razredu na one koji su Poljaci i na one koji to nisu-odnosno na Jevreje. I počinju da proganjaju jedni druge. I što su vremena nemilosrdnija, što je više smrti i ubijanja oko njih, i oni postaju razjedinjeniji i gori, suroviji jedni prema drugima.
10 glumaca, 7 muških uloga, i samo 3 ženske, što jeste problem većine naših predstava, jer u njima uvek većinu čine muškarci. Ali svi jednako dobri-jednako surovi, jednako strašni, jednako uplašeni. Koliko god se činilo da u trenucima kada ubijaju su neustrašivi, toliko su pred smrću svi mali i uplašeni.
Čak i jedan od likova, kada ga stiže osveta, kaže: “Nemoj, boli me!”, očekujući da njegov drug iz razreda to ne može da uradi, iako je pre toga on sam ubio mnogo ljudi. A ubijaju iz straha. Iz potrebe da sačuvaju sopstveni život. Sjajna drama Poljaka Tadeuša Slobođaneka, komad koji је igran u 40 zemalja sveta i regionu sа velikim uspehom.
Priča više nego vredna i korisna koju treba pogledati. Zbog sećanja, opomene ali i upitanosti svakoga od nas.
