Gde je Tereza iz serije „Sinđelići“ deset godina od prve epizode? Da li se još uvek bavi glumom, ili je izabrala drugi put? Jelena Kosara otkriva u intervjuu za naš portal kako je provela vreme na setu jedne od najgledanijih porodičnih serija u deceniji iza nas, šta trenutno studira i na čemu radi.

Ljudi te najviše pamte po ulozi Tereze u seriji „Sinđelići“ koju su deca i mladi, ali i stariji, sa velikom pažnjom ispratili kroz šest godina emitovanja, pet snimljenih sezona i preko dve stotine epizoda. Poznato je da je serija rađena po licenci „Seranovih“, da li si gledala tu seriju pre snimanja?

Mislim da svako ko me poznaje bar malo zna da sam bila jako veliki fan Seranovih, do te mere da su me kolege na seriji „Sinđelići“ redovno zvale da pitaju šta je sledeće za likove pošto znaju da znam radnju vrlo dobro. To me jeste malo nekad sputavalo jer sam perfekcionista i uvek bi terala svoje da produkciji ukažem na neke stvari, da će neki lik kasnije biti veći pa da treba da nađemo dobrog glumca za to Ili slično. Ali je takođe urodilo plodom kada su Fran i Victor (Marcos i Guille) iz originalne serije došli u Beograd. Imali su veliku želju da nas upoznaju, a Gaga Mićalović i ja smo im još uvek dužne posetu u Madridu koju smo obećale.

Trenutno studiraš filmsku i televizijsku produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kako to da si se odlučila za ovaj smer?

U mom životu ti „Sinđelići“ zaista jesu odigrali jednu veliku ulogu, što u tom trenutku za odrastanje i prolazak kroz pubertet, što za velike životne odluke. U poslednje vreme često ljudima za ovu odluku vezujem Milana Todorovića i Milana Konjevića, koji su radili kao reditelji i scenaristi na seriji „Sinđelići“ i u procesu mi postali veliki prijatelji. Mislim da su obojica u meni prepoznali potencijal mladog filmskog autora, Konjević mi je još za vreme snimanja prve sezone davao preporuke i reference iz filmova koje danas gledam na predmetu istorije filma. Danas ne samo prijatelj već i profesor, Toki je prva osoba sa kojom sam pričala o žanrovima, o velikim studijima i stripovima. Mislim da su samo uspeli da me usmere ka nečemu što je već bilo tu. Svakako sam im neizmerno zahvalna na tome.

Kakve uspomene nosiš sa snimanja serije „Sinđelići“? Prošla je čitava decenija, neki glumci nažalost nisu više sa nama poput Borisa Komnenića, Milene Dravić. Deluje da je mlađi deo ekipe i dan danas održao kontakt i da se međusobno družite i podržavate?

Postoji onaj osećaj kad gledaš velike strane projekte i kažeš: “jao vidi ljudi se i dalje druže”. Čini mi se da su na ovim prostorima „Sinđelići“ bili jedan od prvih takvih ansambl projekata gde se ekipa zaista držala zajedno. Brankica, Vučić i ja imamo neku našu grupu na Whats App-u i danas se kuckamo oko deset godina serije „Sinđelići“ i tome kako se repriziramo. Naravno svi smo otišli u neke nove avanture što glumci što ekipa, koju ja recimo svaki dan srećem sad iza kamere. Neko vreme sam mislila da je to neki prevaziđeni osećaj koji samo ja imam jer sam ipak bila dete i tu odrastala, ali sve više shvatam da je zaista projekat koji svi pamte na isti način. Svi smo radili posle toga nešto ali nikad nismo uspeli da ponovimo osećaj koji je postojao za vreme tog projekta. Što se tiče Milene i pogotovo Borisa, zaslužili su knjige sećanja i reči, tako da bilo šta što bih sad odgovorila jednostavno nije dovoljno.

Na serijama „Kolo sreće“ i „Od jutra do sutra“ radila si iza kamere. Čini se da si i tu stekla nova prijateljstva sa prevashodno glumcima, što je verujemo veoma važno za tvoj posao. Da li ti je ovo iskustvo, još uvek kao studentu, bilo značajno?

Eto opet, ja sam i u „Smart“ produkciju došla na neki način zahvaljujući svojim jakim odnosima iz „Sinđelića“. Susrela sam se sa koleginicom Milicom Vunjak koja je bila izvršni producent a nekada je radila sa mnom kao glavni organizator na seriji „Sinđelići“. I dan danas me zove svojim trećim detetom i ćerkom, pošto ima dva sina. Krenula sam da radim kao asistent produkcije a potom i asistent režije i nekako se uhodala u posao, što je zaista privilegija za nekog ko je u tom trenutku tek fakultet upisao. Glavna producentkinja Svetlana Drinjaković je zaista imala mnogo poverenja i strpljenja, što se nadam da ću u budućnosti opravdati. Što se neke privatne linije tiče, ja često svima govorim da se ništa ne dešava bez razloga, i da sam odatle izašla sa verovatno najbitnijim prijateljstvom koje ću imati u životu. To je opet neka priča za neku drugu priliku ali Tamara Radovanović i ja smo imale više prilika u životu da se upoznamo i da budemo na istom mestu u isto vreme, ali „Smart“ je bio suđen. Legenda kaže da tad kad smo krenule da radimo „Kolo sreće“, nikad se više nismo razdvojile. Na „Od jutra do sutra“ sam opet imala priliku da se opet družim sa Gagom Mićalović, sa kojom sam odrasla, gde je jako zanimljiva dinamika, jer više nismo na poslovnoj liniji. Imala sam neku rečenicu koju sam ponavljala za vreme obe serije: „Ja sam bila na vašem mestu, vi na mom još niste“. Ali to je samo kada nisu znali tekst. (smeh)

U kratkometražnom filmu „Ni za živu glavu“, koji ste predstavili na ovogodišnjem Producentskom danu na Fakultetu dramskih umetnosti, igra i Vučić Perović, tvoj popularni brat Metodije iz serije „Sinđelići“. Međutim, pojavljuju se i drugi glumci sa kojima si sarađivala ispred i iza kamere tokom godina, i na seriji „Sinđelići“ a i na drugim projektima. Da li je to bilo olakšanje što si znala da postoji neko ko će sigurno prihvatiti tvoj poziv?

Postoji jedna stvar koju moja klasa o meni zna, a to je da uvek mogu da dođem do bilo kog glumca koji nam treba. Naravno, jako je teško oduzimati vreme kolegama koje znam da rade dosta i da ne bi odvajale to vreme za studentske projekte da je bilo ko drugi u pitanju. Što se „Ni za živu glavu“ tiče konkretno, ceo kast stvarno smatram prijateljima, od Radeta Maričića preko klinaca iz Nešine i Snežine školice koji igraju odeljenje pa do Laptoševića koji je došao direktno sa predstave iz Kikinde kod nas na set. I naravno Tamara i Vučić na koje ne gledam više ni kao kolege nego najbolju drugaricu i brata. Tu postoji naravno neko nepisano pravilo da u budućnosti dok god ja imam posla imaće ga i oni.

Da li misliš da na malim ekranima nedostaju porodične serije poput one u kojoj si igrala, gde se sve „vrti“ oko jedne porodice i njihovih prijatelja? Deluje da naizgled postoje, ali one više pripadaju formatu telenovela. Možda je problem što bi u našoj sredini svi rekli da se radi o kopiji „Sinđelića“?

Mislim da je to generacijski problem. Uvek postoje serije koje se bave grupom likova koji formiraju porodicu. Nekad nisu ni krvno povezani, mesto i vreme takođe nekad nije presudno. Trenutno mislim da treba da treba da se okrenemo pitanju šta je to što ova generacija smatra porodicom? Šta predstavlja ta bliska grupa čije probleme treba da pratimo a da je razumeju sve generacije, a ponajviše ova koja trenutno odrasta. Mislim da je greška što im se krimi žanr nameće kao odgovor, slažem se da je to nešto što je mlađima trenutno zanimljivo, i popularno, ali mislim da im nismo ni dali veliki izbor.

Radila si na seriji „Poseta“ koja uskoro očekuje gledaoce na malim ekranima. Neobičan projekat, reklo bi se „omnibus“ serija, na kojoj si ti priči od četiri radila? Koja je bila tvoja uloga, ovoga puta iza kamere, u ovom projektu?

Ne bih mnogo da otkrivam o samom projektu, pošto mislim da se baš u narednih mesec dana očekuju neke velike vesti o seriji, ali ono što mogu da kažem da mi je zaista bilo zadovoljstvo da mi ovo bude jedan od prvih većih projekata. Ja sam konkretno radila sa Urošem Tomićem na njegovoj priči (Požar) kao organizator. Koncept je da svaki reditelj ima svoju priču, a svaka priča po 4 epizode. Što je na neki način čini mini serijom, jako vuče na nešto što bi mogli da vidite na HBOu, Amazonu ili Netflixu. Vreme će pokazati ali „Mir Media“ kao kuća je zaista budućnost naše kinematografije.

Budući da imaš iskustva ispred i iza kamere, gde se komfornije osećaš? U seriji „Kolo sreće“ si bila sa obe strane kamere. Da li planiraš da bude još takvih pojavljivanja?

Nikad se ne zna. Ja se nisam jednog dana probudila i rekla: „dobro to je to, gluma me ne zanima.“ Više je bio neki osećaj toga da ne želim da se ograničim i da želim da se bavim umetnošću. Ovo je put u kome se trenutno osećam dobro, sutra to možda bude master iz režije, prekosutra možda bude pisanje serije u kojoj se i pojavim. Ono što sigurno znam je da hoću da promenim to kako gledamo na poziciju žena na filmu. Da imamo više i scenaristkinja i rediteljki i producentkinja. Ali i ovih koje manje pominjemo, u sektorima kamere i zvuka na primer.

Da li su se ranije više angažovali deca glumci? Danas kod nas, ali u svetu, vidimo i tridesetogodišnjake u ulogama tinejdžera. Da li je veliki izazov uzeti naturščike za te uloge? „Lost Country“ u Kanu je dokazao baš suprotno, da je to bio savršen potez. Zbog čega se strahuje od toga, koje je tvoje mišljenje kao nekoga ko je kao dete vreme provodio na setu jedne od najgledanijih naših serija?

Postoji vrlo validan razlog za oba izbora, tako da u situacijama shvatam i jedno i drugo. Ja prva gledam serije poput „Riverdale“ ili „Euphoria“ gde tinejdžere igraju vrlo uočljivi tridesetogodišnjaci. Ipak kao neko ko je bio dete glumac mislim da postoji određena magija koju deca tad poseduju i koja treba da se koristi. Pre upisa akademije postoji određena doza iskrenosti koja se izgubi kada počnete nešto da učite, jer znate da možete da pogrešite. Sa druge strane mislim da škole glume za vreme odrastanja mogu biti takođe mač sa dve oštrice. Ja sam imala tu sreću da sam odrastala pored Nenada i Snežane Nenadović kojima je prvobitna misija da decu nauče kako da budu ljudi a onda i neki glumci, umetnici. Ako se deci odmah kao cilj postavi da treba da postanu zvezde ili naprave neku karijeru, vrlo brzo ste ih izgubili i kao ljude a pogotovo kao glumce.

Reprizu serije „Sinđelići“ možete pratiti svakog dana u 19:10 na Prvoj,  a svakodnevno se emituju dve epizode.

Zapratite nas i na Instagramu.

Foto: Instagram/IMDb